Hikkaduwa Foto: Ivana Kovačević

Hikkaduwa Foto: Ivana Kovačević

Rano jutro, avion sleće na pistu, još je mrak. Svetla na aerodromu mi idu u oči, pokušavam da se razbudim dok čekamo u redu. Skrećem pogled i ugledam prelepe stjuardese u tirkizno plavim i zelenim sarijima. Niske su, sitne, crnomanjaste, sa dugom crnom kosom, predivnim širokim osmehom i belim zubima. Dobro došli u Šri Lanku.

Izlazimo sa aerodoroma, svanulo je, sedamo u kombi koji nas vozi ka Negombu, malom ribarskom selu na zapadnoj obali okeana. Od glavnog grada gde smo sleteli Colomba, to je na oko 60 km udaljenosti, razmišljam da li da nastavim da spavam u kombiju ali mi znatiželja da se što pre upoznam sa ovom zemljom, njenim ulicama, ljudima, kulturom ne da mira i ja pokušavam gledajući levo i desno da zapamtim svaku sliku koja mi se prikazuje usput.

Smešteni smo na samoj plaži, i posle malo odmora, a kada sav normalan svet ustaje, krećemo u obilazak grada. Budistička je Nova godina, svi su na ulicama, porodično šetaju, idu do hramova, gužva je. Većina ljudi je lepo obučena, žene su u sarijima čije boje upadaju u oči, muškarci u pantalonama i košuljama… I da, sve je to kao i svugde u svetu, međutim oni svi idu bosi! April je, toplo je, asfalt žari ali njima ne smeta. Opušteni, sa velikim osmehom, pred hramovima uživaju u druženju.

Mi zaobilazimo skupinu i odlazimo dalje u razgledanje grada. Na plaži je i riblja pijaca. Ogromni komadi materijala od kog se prave džakovi prostrti su duž cele plaže, a na njimu riba koja se suši i priprema za prodaju.

Negombo Foto: Ivana Kovačević

Negombo Foto: Ivana Kovačević

Selo je prošarano kanalima, vidi se veliki uticaj Holanđana koji su ovde bili jedni od kolonista.

Izlazimo na plažu, ogromna je, predivna, talasi su veliki, nema puno ljudi pa uživamo. U jednom momentu vidimo da se nešto sa naše desne strane dešava i krećemo ka tom mestu, a tamo: puno ljudi, muzika, đakonije za zube… Odrasli stoje ili sede po plaži a deca uživaju u brčkanju i kupanju… Jos jedna ritualna novogodišnja zabava.

Kupanje ovde ne može da se svede pod ono što mi očekujemo. Na ostrvu su talasi ludo veliki, pa pokušavate da manevrišete sve vreme da vas ne obori i da ostanete na nogama… Plivanje je ovde samo za hrabre.

U Šri Lanki za Novu godinu nema alkohola, tako da smo uz jako ukusnu klopu pili čaj sa đumbirom i otišli na spavanje.

Ujutru krećemo ka Kandyu, drugom po veličini gradu na ostrvu. Grad u središtu ostrva okružen džunglom. Vožnja lokalnim kombijem je poseban doživljaj. Pune linije, zabrana preticanja i sva druga pravila ovde ne važe. Preticanje se nagoveštava drugim vozačima stiskom na sirenu. Neko vreme smo pokušavali da gledamo taj džumbus, ali smo shvatili da nemamo stomak za to i da je bolje da gledamo svoja posla.

Kandy je simpatican gradić, kolonijalnog stila. Okružuju ga brda a u sredini u centru grada je jezero. Kandy će u narednim danima biti naše utočište odakle ćemo odlaziti u obilazak svih bitnih punktova unutar ostrva.

Smešteni smo na brdu, iznad grada odakle puca pogled na čitav Kandy.

Zahvaljujući monsunskim kišama, ostrvo je toliko bogato vodom da je vegetacija uvek neverovatno zelena i raskošna. Svuda su palme, razne biljke, bambusovo drveće…

Peradeniya botanička bašta koja se nalazi u gradu je jedna od najlepših koje sam posetila. Prostire se na 60 hektara i ima oko 4 000 različitih biljnih vrsta. Prekrasna avenija palmi, šuma šišmiša koji spavaju na granama drveća, tu i tamo neki proleti iznad naše glave, šuma bambusa, majmuni koji slobodno šetaju parkom. Po vrelom danu milina je šetati.

Peradeniya botanička bašta Foto: Ivana Kovačević

Peradeniya botanička bašta Foto: Ivana Kovačević

U aprilu, kada smo mi bili na Šri Lanki, monsuni su na istočnoj strani ostrva, zbog čega i posećujemo centralni i zapadni deo. Međutim, nismo znali da se tako lako i brzo pomeraju pa nas je jedan dan u Kandyu zahvatio takav oblak monsunske kiše, da nismo mogli da verujemo da za sat vremena tolika količina vode može da padne sa neba.

Kandy Foto: Ivana Kovačević

Kandy Foto: Ivana Kovačević

Sva sreća nije trajala duže od sat vremena pa smo vreme proveli na zatvorenoj lokalnoj pijaci. Zastali smo pored tezge sa neobičnim vrstama voća, koje u životu nismo ni videli, a kamoli probali i ljubazni prodavac nam je napravio malu prezentaciju i degustaciju. Svako vrstu nam je iseckao i poslužio uz priču kako se gaji, sa kog dela ostrva je, zbog čeka se jede… Još jednom se potvdilo da je narod Šri Lanke jako srdačan i ljubazan. Kupili smo nešto od voća i, pošto je kiša stala, krenuli dalje u razgledanje.

Inače, cene na ostrvu su za nas više nego pristupačne.

U samom centru grada nalazi se budisticki hram Tooth Temple, u kome se i danas čuva Budin zub. I to ne samo da se čuva već ga sa vremena na vreme prošetaju gradom u sklopu redovnih ceremonija.

Hram je veličanstven i jako je puno ljudi u njemu. Oko ulaska i izlaska postoje određene procedure ali se vrlo brzo odvijaju pa je zadržavanje minimalno. Žene moraju pokriti ramena i noge i svi moraju biti izuveni.

Tradicija je da Budi pokloniš to jest prineseš cvet lotosa i da se pokloniš relikviji. Uradili smo to a onda još malo uživali u samom hramu, njegovoj bašti i divili se iskrenom i predanom odnosu vernika prema budizmu.

Tooth Temple Foto: Ivana Kovačević

Tooth Temple Foto: Ivana Kovačević

Na kraju dana smo završili u Kandy Cultural Centru, koji se nalazi na samom jezeru i gledali predstavu tradicionalnih plesača. Prvih petnaestak minuta mi je bilo interesantno a onda me je savladao umor pa sam pola predstave prespavala.

Inače, na čitavom ostrvu, čim padne mrak, grad se bukvalno isprazni. Život na ulicama prestane, svi se povlače u svoje domove. Noćnog života skoro da nema.

Rano jutro je, a nas budi neko lupanje. Probudili smo se i onako bunovni ne znamo šta nas je snašlo, šta se dešava. Majmuni na terasi pokušavaju da nas opljačkaju. Oterali smo ih, pojeli voće od juče za doručak i krenuli u ekspediciju planiranu za taj dan.

Prva destinacija  nam je Spice Garden, plantaže i bašta su divno iskustvo. Naučili smo i videli  kako izgledaju mnoge vrste biljaka. Ono što je mene iznenadilo i što nisam znala da ananas skoro pa raste iz zemlje, ne znam ni ja zašto, ali mislila sam da se bere sa drveća. Nešto novo i pametno naučeno.

Ananasa Foto: Ivana Kovačević

Ananasa Foto: Ivana Kovačević

Idemo dalje ka severu, međutim u jednom momentu kombi staje. Nasred puta održavaju se igre bez granica. Svi učestvuju, od najmlađih do najstarijih. Neko vreme se zadržavamo dok se igre ne završe i put se ne oslobodi pa nastavljamo ka Dambulli. To je kompleks od pet hramova u pećini, najpoznatiji i najbolje očuvan kompleks hramova u pećini.

Dambulla Foto: Ivana Kovačević

Dambulla Foto: Ivana Kovačević

Sledeći je zlatni hram, a onda dolazi na red Sigirya (Lavlja stena). Dve stotine metara visoka kockasta stena u ravnici gde je davnih dana jedan od njihovih kraljeva napravio sebi palatu. Freske koje ovde možete videti su među najvrednijim umetničkim delima Azije.

Sigirya (Lavlja stena) Foto: Ivana Kovačević

Sigirya (Lavlja stena) Foto: Ivana Kovačević

Do vrha se penjete čeličnim stepenicama koje idu oko stene do jednog momenta, a onda pred sam vrh kreću horizontalno ka vrhu. Stepenice su uske, gužva je na njima, nije pametno gledati ni levo ni desno, mene je bar bio strah, ali zato posle dva sata se popnete na vrh pompeznog čuda prirode, potapšete sebe po ramenu što ste uspeli a onda uživete u pogledu. Jedna od čari putovanja, videti uživo ovakva mesta i uživati u njihovoj magiji.

Koža nam je pocrvenela, bili smo mrtvi umorni, kolena klecaju, ali nastavljamo dalje.

Sledeća stanica sirotište slonova Pinnawali. Rezervat koji je prihvatio sve slonove koji su stradali tokom rata sa Tamilcima. Ima ih na stotine ali su ovde najzad ove plemenite životinje našle mir i slobodu. Posetioci sela često imaju mogućnost da ih hrane, maze i uživaju u njihovom kupanju u obližnjoj reci. I mi smo seli u restoran na samoj reci da pojedemo i popijemo nešto i okrepimo se posle napornog dana.

Sirotište slonova Pinnawali Foto: Ivana Kovačević

Sirotište slonova Pinnawali Foto: Ivana Kovačević

Napuštamo Kandy i idemo dalje ka Nuwara Eliyi. To je mesto u brdima na oko 2 000 m nadmorske visine u centralnom delu ostrva. Zovu ga još i Mala Engleska zato što se ovde nalaze plantaže čaja koje su u većinskom vlasništvu Engleza. Pogled na plantaže je fantastičan, svako malo smo stajali da napravimo još poneku fotku. Na samim plantažama većinom žene beru listove čaja. Objasnile su nam i pokazale od kog dela biljke nastaje zeleni, od koje crni a od koje beli čaj koji je i najskuplji.

Nuwara Eliya Foto: Ivana Kovačević

Nuwara Eliya Foto: Ivana Kovačević

Odlazimo i u jednu od fabrika da nam pokažu ceo proces izrade čaja.

Sve počinje na plantažama na kojima smo mi malopre bili i gledali kako se beru grmovi čaja. Beru se samo mladi listovi. Za jedan kilogram čaja potrebno je nabrati oko šest kilograma listova. Oprani listovi se stavljaju na sunce da se osuše i oksidiraju i tako se dobija crni čaj. Listovi koji se ne suše već idu dalje u obradu posle postaju zeleni čaj. Od pupoljaka nastaje beli čaj. Naravno da postoji klasifikacija po jačini kod svakog od čajave i oni se posle u prodaji razlikuju u ceni.

Posle obilaska fabrike sedamo na degustaciju. Nisam ljubitelj tako jakih čajeva ali smo ipak pazarili nekoliko vrsta da ponesemo kući kao poklone. Ukus i miris tih čajeva nije ni približno isti kao ovaj koji se nudi u našim prodavnicama.

Stižemo u večernjim časovima u Nuwara Eliyu. Ovde je dosta svežije. Prošetali smo malo gradom, pijacom, kupili rakiju od kokosa i seli da jedemo. Hrana je začinjena i ljuta pa morate naglasiti da malo smanje doživljaje. Pirinač je, naravno, osnova većine jela, večeramo rice and carry.

Ujutru odlučujemo da se razdvojimo od druga i njegove devojke koji će se tog dana popeti na Adamov vrh. Buda je tu ostavio otisak svog stopala, i budisti se bar jednom u životu moraju popeti do tog svetog mesta.

Do samog vrha morate preći više od 5 000 stepenika pa moj dečko i ja odlučujemo da nemamo snage, volje ni želje pratiti njih dvoje na planinarenju.

Mi tog dana uzimamo vozača i iznajmljujemo tuk-tuk koji će nas povesti u obilazak do vodopada koji su među najlepšima na svetu. Vodopad, reke i intezivno zelenilo oko nas od kojeg te zabole oči. Ljudi su ovde jako znatiželjni pa imaju million pitanja za postaviti. Tako smo u razgovoru sa našim vozačom i mi kroz priču saznali mnogo interesantnih podataka.

Mom dečku nije bilo jasno kako su Tamilci uspeli da budu tako moćni i snalažljivi da vode ovde tako dugo rat protiv naroda. Dok su oni vodili muške razgovore, ja sam se sa decom igrala, nudila im bombone i uživala. Kupujemo začine koje ćemo poneti kući, dan lagano prolazi, a mi se na terasi izležavamo i čekamo da nam se prijatelji vrate sa planinarenja. Kada su se vratili vidno iscrpljeni i ispričali nam sve, pokazali nam slike šta su videli i doživeli, bili smo jako ponosni na njih. Za njih smo isekli durian, voće koje smo tog dan pazarili na pijaci.

Inače, na svakom hotelu ili javnom mestu videćete sliku duriana i da nije dozvoljeno njegovo jedenje. Kada ga rasečete on jako i intezivno smrdi, nimalo nije prijatno. Međutim, kada ga stavite u usta to je nešto najslađe što ste ikada u životu probali.

Krećemo ka Hikkaduwi. Usput nailazimo na jedan hinduistički hram, stajemo da ga obiđemo. Do sada smo većinom na ostrvu posećivali budističke pa nas je ovaj zaintrigirao i iznenadio. Sve je šareno, kipovi, statue… kao da smo u luna parku. Jedan ljubazan čovek unutar hrama nam je posvetio vreme i objasnio nam i ispričao sve o hramu, njihovoj veri i bogovima.

Hinduistički hram Foto: Ivana Kovačević

Hinduistički hram Foto: Ivana Kovačević

Put nas dalje vodi kroz divne predele i sela. Cunami je ovde pre par godina oštetio taj deo ostrva i doneo veliku nesreću narodu koji ovde živi. Danas je većinom sve sanirano i nema tragova koje je veliki talas napravio.

Hikkaduwa. Kada pomislim na sreću, pomislim na ovo mesto i tada mi se osmeh razvuče i oči zasijaju. Parčence raja!

Hikkaduwa Foto: Ivana Kovačević

Hikkaduwa Foto: Ivana Kovačević

Sledećih nedelju dana provodimo smešteni na plaži. Napravili smo sebi ovde male rituale.

Ustajemo ujutru, jedemo za doručak slatki, sočni ananas a onda deo dana provodimo na belom pesku, brčkamo se u Indijskom okeanu, ispijamo ceđene sokove od manga i papaje ili ispijamo hladno “Lion” pivo.

Talasi najjači i najveći koje sam ikada videla i doživela. Oni prosto razbijaju, a ako se i ohrabrite da uskočite, ogromnom snagom uvlače vas u sebe, tako da je nekad teško izaći opet na površinu.

Surferi i surferske daske na sve strane. Beskrajni prostor, šetnje uz plažu, odsjaj neba, školjke, vetar, pogled koji se pruža ka horizontu u nedogled. Nemam pravih reči da vam opišem i dočaram zalazak sunca koji možete ovde svakog dana posmatrati.

Hikkaduwa Foto: Ivana Kovačević

Hikkaduwa Foto: Ivana Kovačević

Glavna ulica duž plaže ispunjena je radnjama, suvenirnicama i restorančićima. U jednom od uličnih restorana smo jeli najbolji vegeterijanski kottu roti na ostvu. Kottu roti je tradicionalno jelo na Šri Lanki. Takođe možete uživati na plaži gde će vam servirati ribu koju su tog dana ulovili, tigraste škampe, kozice, rakove. Bosi ste, noge su vam u pesku, uz odsjaj sveće, gledate u more, jedete njegove plodove i pijete vino sa voljenom osobom: uživancija na maksimum.

Ovde je je sve jednostavno, laganog tempa, mirno. Interesantna stvar je da postoji u smeštaju samo jedna slavina, hladna. Vodu ne greju, nema potrebe toliko je napolje toplo da je voda koja stiže iz vodovoda prijatne temperature i ne treba je zagrevati.

Nedaleko od Hikkaduwe nalazi se holandsko naselje Galle. Odlazimo gradskim autobusom. Ljudi uglavnom iskaču kad treba da izađu, a ako baš mora, ili ako vidi da ste turista koji se ne snalazi sa ovakvim izlaskom, vozač će vam rado zaustaviti autobus.

Dva sata šetnje i obišli smo ga celog. Tuk-tukom nastavljamo dalje ka jednoj uvalici gde se nalazi Jungle beach, ušuškana, plaža skrivena od civilizacije, gde je okean miran i gde uživamo u plivanju posle dužeg vremena.

Sledećeg dana odlazimo do Mirisse i Unawatune, najlepše plaže na ostrvu. Na plaži smo naišli na puno malih kornjača koji pokušavaju da se preko peska domognu okeana. Samo ovde i samo na ovom mestu možete videti ribare koje stoje na štapovima i pecaju u okeanu. Probali smo i mi, nije lako.

Pecanje u Indijskom okeanu Foto: Ivana Kovačević

Pecanje u Indijskom okeanu Foto: Ivana Kovačević

Ono što je takođe vredno pomena je Zelena laguna Madu reke. Vozili smo se čamcima kroz nju, obišli jedan hram koji se nalazi na ostrvu u laguni, otišli do mesta gde su nam pokazali kako se prave grančice cimeta, probali smo i sami ali nismo bili baš uspešni. Na jednom delu lagune zastali smo na pedikir. Ribice su odradile svoj posao dok smo mi pili kokosovo mleko.

Ayuveda masaža za kraj dana. Monsuni stižu na ovaj deo ostrva i vreme je da se krene kući.

Plaža Mirissa Foto: Ivana Kovačević

Plaža Mirissa Foto: Ivana Kovačević

Šri Lanka ili nekadašnji Ceylon je jedno od retkih mesta koje može da se pohvali tolikim prirodnim bogatstvom i lepotom. Ostrvo koje još nazivaju Suza Indije nije obično ostrvo, to je posebno mesto, sa jedinstvenom prirodom, raznovrsnom i ukusnom hranom i nasmejanim i veselim ljudima. Za mene tako izgleda raj na zemlji. Videćemo se opet, očekuj nas.

Piše: Ivana Kovačević