Faial, Azores Foto: Ivana Kovačević
Nakon Pica, čiji vulkan poput čuvara dominira horizontom, i São Jorgea, dugog, zelenog grebena što se izgubio usred beskrajnog Atlantika, napokon smo stigli i na Faial, ostrvo koje nam je danima bilo na dohvat pogleda. Kao da je namerno čuvalo svoje ožiljke, tajne i priče, čekajući tačno ovaj trenutak kada ćemo konačno kročiti na njegovo tlo i pustiti ga da nam sve ispriča.
Na karti Azora, Faial deluje gotovo neprimetno. Parčence zemlje okruženo okeanom, tek nekoliko kilometara udaljeno od njegovih komšija koje smo upravo ostavili iza sebe. Ali, već pri prvom dolasku postalo mi je jasno da Faial nije samo još jedno ostrvo u nizu. Za pomorce koji su vekovima plovili Atlantikom, upravo je ovde počinjao ili se završavao put.
Dok je trajekt prilazio Horti, posmatrala sam luku koja je sve samo ne mesto na koje brodovi pristaju. Kroz nju su prolazili moreplovci, kitolovci, avanturisti i oni koji su između Evrope i Amerike tražili predah usred okeana. Negde među tim pričama našla se i naša.
View this post on Instagram
Možda je upravo zato Faial ostrvo koje se ne otkriva kroz znamenitosti. Njega upoznajete kroz priče. Kroz čuveni Peter Café Sport, gde su generacije mornara ostavljale tragove svojih putovanja. Kroz marinu prepunu crteža i poruka ljudi koji su verovali da će im upravo ovde sreća biti naklonjena na nastavku plovidbe. I kroz krajolik koji nosi ožiljak jedne od najdramatičnijih erupcija u istoriji Azora.
Jer, na zapadnom kraju ostrva zemlja izgleda kao da više ne pripada istom svetu. Tamo gde danas vlada tišina, pre samo nekoliko decenija vulkan je iz mora stvarao novo kopno, menjao obalu i zauvek promenio život ljudi koji su ovde živeli.
I upravo zato je Faial za mene mnogo više od još jednog azorskog ostrva. To je mesto na kom se susreću okean i vatra, putnici i moreplovci, prošlost i zemlja koja je nastala pred očima jedne generacije.
Postoje ostrva koja pamtite po plažama.
Postoje i ona koja pamtite po vulkanima.
Faial pamtim po luci.
Znam da zvuči čudno. Na Azorima, gde priroda svakog dana priređuje predstavu, luka verovatno ne bi trebalo da bude glavna zvezda priče.
Ali bila je.
Možda zato što sam svaki put kad bih prolazila šetalištem imala osećaj da posmatram mesto na kojem se vekovima ništa suštinski nije promenilo.
Ljudi i dalje dolaze.
Ljudi i dalje odlaze.
Samo su brodovi drugačiji.
Nekada su ovde pristajali kitolovci, trgovci i istraživači. Danas jedrilice iz celog sveta mirno plutaju u marini Horte.
Svaka nosi svoju priču.
Svaka je negde krenula.
I svaka će uskoro ponovo otići.
Možda baš zato Faial ima neku melanholiju koju nisam pronašla na drugim azorskim ostrvima.
Ne tugu. Već osećaj da je prolaznost prirodan deo života.
View this post on Instagram
Peter Cafe Sport ili kako jedno mesto postane legenda
Na svetu postoje poznati kafići. Postoje luksuzni. Postoje lepi.
Ali malo koji imaju dušu kao Peter Cafe Sport.
Dok sediš za stolom, lako zaboraviš da si usred Atlantika. A onda pogledaš oko sebe. Zastave. Fotografije. Nautičke uspomene.
Ljude koji su stigli sa različitih krajeva sveta.
I shvatiš da ovo nije običan kafić.
Ovo je dnevna soba Atlantika.
Mesto na kojem su se decenijama susretali ljudi kojima je okean bio put, posao ili način života.
Ne znam koliko smo vremena proveli tamo.
Znam samo da smo naručili još jedno piće i još jednom rekli “ajde još pet minuta”. Jedno piće pretvorilo se u dva, a kratka pauza u još jednu od onih putničkih rasprava u kojima ja pokušavam da napravim plan za ostatak dana, dok S. tvrdi da je sasvim legitimno ostati još malo tamo gde nam je lepo.
View this post on Instagram
Mesto na kojem je vulkan promenio sve
Dok smo vozili prema Capelinhosu, pejzaž je počeo da se menja.
Zelenilo je polako nestajalo.
Azori koje smo upoznali odjednom su postali sivi.
Surovi.
Gotovo nestvarni.
A onda se pojavio vulkan.
Na tom mestu čovek vrlo lako zaboravi svoje planove, obaveze i sitne svakodnevne brige.
Jer Capelinhos nije samo vulkan.
To je podsetnik koliko smo mali.
Godine 1957. zemlja se otvorila, more je proključalo, a ostrvo se zauvek promenilo. Nastalo je novo kopno. Ali su nestale kuće. Promenjeni su životi.
Mnogi stanovnici napustili su Faial i krenuli preko okeana u potragu za novim početkom.
Dok sam gledala taj surovi pejzaž, prvi put sam povezala vulkan sa svim onim jedrilicama koje smo prethodnih dana posmatrali u Horti. Na Faialu su odlasci oduvek bili deo života. Nekada zbog okeana. Nekada zbog vulkana.
Dok smo stajali među pepelom i vulkanskim pejzažima, pokušavala sam da zamislim kako je izgledao trenutak kada je priroda odlučila da promeni pravila.
Nisam uspela. Neke stvari jednostavno prevazilaze maštu.
Faial, Azores Foto: Ivana Kovačević
Vulkan koji nam nije dozvolio da ga upoznamo
Postoje mesta na Azorima koja vidite odmah.
A postoje i ona koja morate da zaslužite.
Za Caldeiru, ogromni vulkanski krater u srcu Faiala, rekli su nam da spada u ovu drugu grupu.
Gotovo svi koje smo sreli imali su istu priču. Neko ga je posetio tri puta pre nego što ga je prvi put zaista video. Neko je imao sreće da ga zatekne na savršeno vedar dan. A neko nije uspeo ni da nasluti obrise kratera kroz oblake.
Dok smo vozili prema njemu, pokušavala sam da budem optimista.
Magla se spuštala sve niže, a put kao da je vodio pravo u oblake.
Naravno da sam ubeđivala sebe da će gore biti drugačije.
Na Azorima se vreme menja iz minuta u minut. Koliko puta smo samo ušli u oblak, a nekoliko stotina metara dalje izašli na sunce. Bila sam uverena da će se isto dogoditi i ovog puta.
Kako smo se penjali, vetar je postajao sve jači.
Oblaci su jurili preko pejzaža kao da ih neko nevidljiv rukom pomera sa jedne strane ostrva na drugu.
A onda smo stigli.
I čekali.
I gledali.
I nadali se.
U jednom trenutku vetar je napravio mali prolaz kroz maglu.
Pred nama se pojavila Caldeira.
Na možda tri sekunde. Dovoljno dugo da vidimo njene kolosalne obrise. Prekratko da joj se zaista divimo.
Zatim su je oblaci ponovo progutali.
Stajala sam tamo i smejala se sopstvenom razočaranju.
Prešla sam hiljade kilometara da bih videla jedan od najpoznatijih prizora na ostrvu, a dobila sam samo nekoliko sekundi.
Ipak, danas kada se setim tog trenutka, ne žalim.
Možda zato što sam tada shvatila nešto što na Azorima stalno zaboravljamo.
Ova ostrva nikada ne igraju po našim pravilima.
Ne možete naručiti sunce.
Ne možete zakazati savršen pogled.
Ne možete kontrolisati maglu.
Možete samo da budete tu kada priroda odluči da vam na trenutak podigne zavesu.
Nama je tog dana podigla tek na nekoliko sekundi.
Ali i to je bilo dovoljno da poželim da se jednog dana vratim.
View this post on Instagram
Zaliv kojem smo se vraćali
Kada pomislite na Azore, verovatno ne zamišljate peščane plaže.
Ni ja nisam.
Zato me je iznenadilo što se upravo u Horti nalazi Porto Pim, jedan od najlepših zaliva na ostrvu. Njegov zaštićen položaj, mirna voda i peščana plaža čine ga jednim od omiljenih mesta za kupanje na Faialu.
Nama je vrlo brzo postao omiljena adresa za predah i vraćali smo mu se nekoliko puta.
Ne zato što smo morali. Nego zato što nam je tamo bilo lepo.
Posle vetrovitih vidikovaca, neizvesne potrage za Caldeirom i dugih šetnji kroz Hortu, Porto Pim je bio mesto na kojem smo usporavali.
Sedeli smo na pesku, posmatrali zaliv i gledali kako se svetlost menja iz sata u sat.
I uživali u onom retkom osećaju da nemamo gde da žurimo.
Na putovanjima često pamtimo velike atrakcije.
Ali ponekad među najlepšim uspomenama završi sasvim obično popodne provedeno na plaži.
Takav je za mene ostao Porto Pim.
View this post on Instagram
Ostrvo koje gleda prema svetu
Kada pokušam da sažmem Faial u jednu sliku, pred očima mi se uvek pojave jedrilice u luci, Peter Cafe Sport i Capelinhos. Na prvi pogled, te priče nemaju mnogo veze jedna sa drugom. Ali zapravo govore o istoj stvari. O ljudima koji su naučili da žive između okeana i vulkana. Između odlaska i povratka. Između neizvesnosti i nade.
Možda je baš zato Faial ostao sa mnom mnogo duže nego što sam očekivala.
I možda je upravo zbog toga drugačiji od ostalih ostrva centralne grupe.
Terceira nas je osvojila autentičnošću i načinom života koji kao da se nikome ne prilagođava. Pico vulkanom, vinima i pogledom koji nas je pratio gotovo sa svakog ostrva. São Jorge nas je naučio da usporimo i da najlepši trenuci često čekaju negde između planova.
A Faial?
Faial nas je podsetio da najlepše priče često nastaju upravo između odlaska i povratka.
Nijedno drugo ostrvo na ovom putovanju nije toliko govorilo o prolaznosti. O ljudima koji odlaze. O onima koji se vraćaju. O brodovima koji nestaju iza horizonta i novim putovanjima koja tek počinju.
Dok smo napuštali ostrvo, pomislila sam kako smo ovog puta upoznali tri potpuno različita lica centralnih Azora.
A ipak, jedno ime je ostalo na listi želja.
Graciosa.
Malo ostrvo koje ovog puta nismo uspeli da uklopimo u plan i još jedan razlog da se jednog dana vratimo.
Jer što više upoznajemo Azore, sve sam sigurnija da se njima nikada ne kaže zbogom.
Kaže im se samo:
Vidimo se ponovo.
Piše: Ivana Kovačević
Leave a Reply