São Jorge, razlog zbog kog sam poželela da produžim odmor

Kada sam prvi put čula za fajãs, bilo je to na Madeiri. Možda vam ovaj naziv zvuči poznato. I tamo postoje fajãs, pa sam mislila da znam o čemu se radi.

Ja sam ih doživela kao neke male ravnice na samoj granici između planine i okeana. Bile su lepe, fotogenične i dovoljno posebne da ih zapamtim.

O, kakav danak neiskustvu.

E tu, na toj filmskoj kulisi, živi São Jorge. Nestavaran, moćan, izliven u vremenu koje te zadrži i ne da da odeš kući.

Tek tokom boravka na São Jorgeu shvatila sam da je iza te jednostavne reči fajã leži iskonska moć prirode.

Na São Jorgeu fajãs nisu samo deo pejzaža. One su deo identiteta.

Već pri prvom pogledu sa trajekta bilo je jasno da je São Jorge drugačiji. Dug, uzak i dramatičan, izgleda kao ogromna zelena litica koja izranja iz Atlantika. Nije imao savršeno zaobljene obrise Pica, ni spektakularne kratere São Miguela. Njegova lepota bila je drugačija. Sirova. Vetrovita. I možda baš zato hipnotički privlačna.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ivana Kovačević (@moje_putovanje.moja_prica)

Što smo više istraživali ostrvo, postajalo nam je jasnije zašto ga mnogi smatraju jednim od najposebnijih na Azorima. Njegova prava lepota nije u jednoj velikoj atrakciji, već u svim onim tihim, gotovo neprimetnim trenucima koji se dogode između njih – u mirisu vlažne zemlje posle kiše, u zvuku talasa koji se razbijaju o litice, u osećaju da si na mestu gde satovi gube smisao, a dan se meri samo promenom svetlosti.

Na São Jorgeu vrlo brzo shvatite da ovde priroda postavlja pravila.

Putevi prate reljef ostrva, penju se i spuštaju kroz zelene padine, a na pojedinim deonicama toliko su strmi da smo se više puta zapitali kako je uopšte moguće izgraditi ih na takvom terenu. Do nekih vidikovaca čak nismo ni pokušali da stignemo. S. je procenio da nije vredno rizika i da možda nećemo moći tako lako da se vratimo nazad. Ja sam, naravno, bila na ivici suza jer sam bila uverena da baš tamo propuštamo neki spektakularan pogled.

Ali, priroda te sama opominje i mi smo odlučili da je poslušamo. Zato smo se uputili ka središtu ostrva.

Dok smo vozili kroz unutrašnjost, prizori su se smenjivali gotovo filmskom brzinom. Taman kada pomislimo da smo pronašli najlepši pogled, iza naredne krivine sačeka nas novi.

Pašnjaci prošarani beskrajnim bojama hortenzija, tamnozelene šume koje mirisu na mahovinu, strme litice koje se obrušavaju u okean i Atlantik koji se iznenada pojavi iza jednog zavoja – baš tamo gde ga najmanje očekujete.

Na São Jorgeu okean nikada nije samo pozadina. Vidiš ga gotovo sa svakog mesta, iza svakog zavoja, iznad svake litice, kroz prozore kuća ukleštenih u fajãs. Nekada miran i blistavo plav, kao da tiho diše, a nekada nemiran, siv i moćan, kad talasi udaraju o stene i šalju so i penu visoko u vazduh. Uvek prisutan. Uvek dovoljno blizu da te podseti da si usred Atlantika, na ostrvu koje je okean oblikovao i koje i dalje drži u svojoj šaci.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ivana Kovačević (@moje_putovanje.moja_prica)

Fajãs, najveće blago ostrva

I tu na scenu nastupa:

Fajã.

Tek na São Jorgeu shvatila sam koliko su važne za identitet jednog ostrva. Pre dolaska nisam u potpunosti razumela zbog čega o njima svi govore sa tolikim poštovanjem. A onda sam ih videla.

Fajãs su male ravnice nastale podno strmih vulkanskih litica, oblikovane lavom, odronima i vekovima delovanja prirode. Deluju kao mali, izdvojeni svetovi između planine i okeana. Kao da ih je Atlantik godinama čuvao samo za sebe.

Na vulkanskim ostrvima, gde su padine gotovo vertikalne i nema mnogo mesta za život, baš su ovi mali, izuzetno plodni „džepići“ zemlje vekovima bili jedina mesta gde su ljudi mogli da sagrade kuću, podignu naselje i uzgajaju voće i povrće koje hrani celu porodicu.

Na São Jorgeu ih ima čak 46 i upravo su one postale zaštitni znak ostrva.

Neke su dostupne automobilom. Do drugih se stiže samo peške.

A neke su toliko izolovane da imate osećaj da ste stigli na kraj sveta.

Najpoznatija među njima je Fajã da Caldeira de Santo Cristo, mesto koje planinari i ljubitelji prirode smatraju jednim od najlepših predela na svim Azorima.

Fotografije jesu lepe, ali kao i često na Azorima, ne uspevaju da prenesu stvaran osećaj.

Stajala sam na vidikovcu i pokušavala da zamislim kako izgleda život tamo dole. Između okeana i litica. Na komadiću zemlje koji deluje kao da ga je priroda slučajno ostavila iza sebe.

Ovde nema velikih hotela. Nema gužve. Nema buke.

Postoje samo okean, laguna, nekoliko kuća i ogromne zelene litice koje se obrušavaju prema moru.

I osećaj da ste stigli na mesto koje je uspelo da ostane svoje.

Tada sam prvi put zaista razumela zašto stanovnici São Jorgea sa tolikim ponosom izgovaraju samo jednu reč.

Fajã.

Nisam osoba koja putovanja meri kilometrima pređenim na planinskim stazama. Jedini izuzetak bio je Nepal, gde je svaki korak bio deo puta do nekog velikog cilja. Na São Jorgeu sve je bilo drugačije.

Ovde se ne hoda da biste nešto osvojili. Hoda se da biste videli. Da usporite i da zastanete, pogledate oko sebe.

Neki od najlepših prizora na ostrvu ne mogu se videti kroz prozor automobila. Tek kada smo sišli sa puta i krenuli peške, São Jorge je počeo da nam otkriva svoje pravo lice.

Ovde nema potrebe da jurite sa lokacije na lokaciju. Lepota nije skoncentrisana na jednom mestu. Ona je u magli koja se spušta preko planinskih grebena, u zelenim padinama koje se ruše prema okeanu i u zvuku talasa koji dopire iz dubine, iako okean ponekad ne vidite.

São Jorge me je podsetio na nešto što na putovanjima često zaboravimo: najlepši trenuci retko čekaju na kraju puta. Najčešće se dogode negde usput.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ivana Kovačević (@moje_putovanje.moja_prica)

Ostrvo sporih jutara

Jedna od stvari koju najviše volim na Azorima jesu njihova jutra. Tih nekoliko minuta između buđenja i prvog plana za taj dan. Na São Jorgeu smo imali nekoliko takvih jutara. Onih, kada otvorim prozor, čujem vetar, proverim da li se Pico vidi kroz oblake i shvatim da mi tog dana zapravo ništa više nije potrebno.

Možda baš zato nije slučajno što se upravo na ovom ostrvu nalazi jedina plantaža kafe u Evropi. U Fajã dos Vimes posetili smo malu porodičnu plantažu, prošetali među stablima kafe, a zatim seli u njihov kafić da uživamo u šoljici prvoklasne kafe, kolaču od kafe i čašici domaće rakije od marakuje.

Bilo je to jedno od onih mesta na kojima vreme izgubi svaki značaj.

Dok smo polako ispijali kafu, pravili smo planove za nastavak dana. Ovog puta organizacija je bila prepuštena Stevanu, što je značilo da plan postoji, ali da još uvek nije sasvim jasno kako će izgledati. I nekako je to savršeno odgovaralo São Jorgeu. Kao da vam i samo ostrvo poručuje da nije važno koliko ćete čega videti, već kako ćete sve to doživeti.

Putovanja često pamtimo po velikim trenucima.

A nekada ih pamtimo po šoljici nesvakidašnje kafe, dobrom razgovoru i mestu sa kog vam se jednostavno ne odlazi.

Svako azorsko ostrvo ima nešto po čemu je posebno.

Za Pico su to vina. Za São Miguel vulkani i termalni izvori.

Za São Jorge odgovor je jednostavan.

Sir.

Čuveni Queijo São Jorge proizvodi se ovde vekovima i predstavlja ponos čitavog ostrva. Moram priznati da sam na Azore došla kao veliki ljubitelj njihovih vina. Ali sam vrlo brzo postala i veliki ljubitelj njihovih sireva. Posebno ovog, punog ukusa, snažnog karaktera i prepoznatljive arome koja se dugo pamti. Baš kao i ostrvo sa kog dolazi.

S. i ja smo na Azorima odavno naučili da su najlepši trenuci često oni najjednostavniji. Dajte nam komad dobrog lokalnog sira, čašu vina i pogled prema okeanu i satima možemo da sedimo, pričamo i pravimo rekapitulaciju svega što smo tog dana videli i doživeli. Ili da samo ćutimo.

Na São Jorgeu sam često imala osećaj da se pogled menja brže od vremena. Sa jednog vidikovca vidite Pico. Sa drugog Faial. A ako imate sreće kao mi, po vedrom danu ugledaćete čak i Graciosu.

To malo ostrvo bilo je na našoj listi želja ovog puta, ali jednostavno nismo uspeli da ga uklopimo u plan putovanja. Ostala je tamo, na horizontu, mala i pomalo misteriozna.

Znala sam tek ponešto o njoj. Da je nazivaju jednim od najmirnijih ostrva Azora i da su njeni čuveni kolači queijadas gotovo podjednako poznati kao i sama Graciosa.

Dok smo je posmatrali u daljini, pomislila sam kako postoje destinacije koje planiramo i one koje same pronađu put do naše liste želja.

Graciosa je tog dana postala upravo takva priča.

Na svakom od tih vidikovaca ostajali smo duže nego što smo planirali.

A to se na Azorima često dešava.

Jednog jutra oblaci su prekrili gotovo celo ostrvo. Nismo videli ništa osim bele magle. Samo nekoliko sati kasnije nebo se otvorilo i pred nama su se pojavile litice, pašnjaci i okean u svim mogućim nijansama plave. Na Azorima vreme nikada nije prepreka. Ono je deo doživljaja.

Sladoled koji miriše na Azore

Priznajem, gde god putujemo, uvek tražimo lokalne ukuse. Na São Jorgeu smo pronašli još jednu azorsku slabost.

Sladoled.

Na prvi pogled deluje kao običan sladoled, ali onda počnete da čitate ukuse i shvatite da ste veoma daleko od klasične vanile, čokolade ili jagode. U jednoj kugli mogu se pronaći lokalni sir, marakuja, ananas sa São Miguela, smokva, med ili kombinacije inspirisane tradicionalnim azorskim receptima. Upravo zato su toliko posebni. Nemaju ukus industrijske proizvodnje. Imaju ukus ostrva.

Naravno, nismo mogli da se zaustavimo na jednom. Dok smo birali između svih tih neobičnih ukusa, razgovor se vrlo brzo pretvorio u ono naše standardno putničko nadmudrivanje oko toga šta vredi probati, a šta preskočiti.

Probali smo nekoliko potpuno različitih ukusa, a svaki je na svoj način pričao priču o Azorima. O vulkanskoj zemlji, lokalnim farmama, voćnjacima i ljudima koji se i dalje ponose onim što proizvode.

Neki putnici sa putovanja donose magnete. Neki razglednice.

Mi smo sa São Jorgea poneli uspomenu na jedno sunčano popodne i jedan od najboljih sladoleda koje smo ikada probali.

Ostrvo koje ostaje u sećanju

Kada danas razmišljam o São Jorgeu, ne sećam se jedne određene atrakcije. Ne sećam se ni jednog posebnog mesta.

Sećam se onoga što je São Jorge budio u meni.

Možda upravo zato São Jorge nije među najpoznatijim azorskim ostrvima. Nema potrebu da se nameće niti da impresionira. Njegova lepota otkriva se polako, iz dana u dan.

S. i ja već godinama, gde god da putujemo, tražimo lokalne proizvođače, pijace i male porodične radnje. Volimo da probamo ono što ljudi jedu svakog dana, ono čime se ponose i što se generacijama prenosi.

Na São Jorgeu smo pronašli ostrvo koje je od sira napravilo deo svog identiteta.

Posle nekoliko dana provedenih ovde, bilo mi je potpuno jasno zašto.

Uz čašu vina, komad lokalnog sira i pogled prema Atlantiku, vrlo brzo shvatite da sreća često nema nikakve veze sa luksuzom.

Nekada izgleda upravo ovako.

Možda zato danas, kada pomislim na São Jorge, prvo ne vidim litice, planine ni fajãs.

Prvo se setim nas dvoje kako sedimo iznad okeana, raspravljamo koji je sir bio najbolji i pričamo o tome koje ćemo azorsko ostrvo sledeće posetiti. Sledeći put bira S. a sve mi se više čini da ćemo završiti na Santa Mariji.

Dok smo napuštali ostrvo, poslednji put sam pogledala prema njegovim strmim zelenim liticama.

Pomislila sam kako postoje mesta koja pamtimo po fotografijama.

I ona druga koja ostanu sa nama dugo nakon povratka kući.

São Jorge je jedno od tih mesta.

A to je, po mom mišljenju, najveći kompliment koji jedno ostrvo može da dobije.

 

Piše: Ivana Kovačević